Molimo Vas, unesite podatke oznacene *

Naslov oglasa
Tekst oglasa
Kategorija oglasa *
Kontakt telefon*

Kad je deda lumpovao – Dragiša Penjin

Malo je onih kojima stihovi pesme „Kad je deda lumpovao“, nisu poznati. Jasno je da pesma govori o bogatom društvenom životu tadašnjeg Šapca i ilustruje varoški život  na jedan lep način. Sa druge strane, mnogo je onih koji ne znaju, ko je zapravo tekstopisac ove čuvene pesme.

“Sve je, zaista, bilo kao u onoj predivnoj pesmi Dragiše Penjina koja vremenom dobija pozlatu i postaje himna varoških neprospavanih noći… “Kad je deda lumpovao, u šabačko staro doba, paljeni su polileji u svih devet carskih soba…”. Samo, nije to lumpovao nikakav deda, već lično moj otac Pavle Paja Kurtović i to baš 25. 2. 1925. godine, na dan mog rođenja. Pričali su mi, kasnije, stariji, da su stvarno paljeni polileji u svih devet soba našeg Belog dvora, kuće Kurtovića, u Karađorđevoj broj 39., a centrom varoši promicala je kolona fijakera. U prvom-moj otac, u drugom-Cicvarići, u trećem-očev štap, u četvrtom-njegov šešir, u ostalim-sedeli su očevi prijatelji, rođaci i gradski zvaničnici, seća se tih nostalgičnih vremena Koka Kurtović.” Piše Novica Prstojević u knizi “Pošetali šabački trgovci”.

Pesma „Kad je deda lumpovao“ snimljena je početkom 80-tih u duhu starogradskih pesama. Više puta se pojavila na različitim cd-a starogradske muzike bez imena izvođača i autora muzike i teksta. Muziku je uradio Milutin Popović Zahar.

Istraživanjem naiđoh na još dve verzije ko je zapravo šarmantni deda iz pesme. Jedna verzija govori o tome, da je pesma pisana po nekom Novaku koji je prodao 100 hektara zemlje da bi lumpovao, plaćao tri fijakera da ga voze iz Šapca na jednom on, na drugom šešir a na trećem štap. Rešen tako da se rasipa novcem otišao je u Pariz, kada se izludovao tamo i potrošio pare koje je poneo, on piše kući da mu pošalju para da se vrati. Druga verzija kaže da je deda iz pesme Đura Jakšić, kažu da je to pričao jedan profesor, detaljnijih podataka o profesorskom kazivanju nema.

Dragiša Penjin, poznati pesnik i novinar rođen je 3. septembra 1925. godine,  u Klenku, selu nadomak Šapca, na levoj obali Save. Imao je samo 15 dana kada su se njegovi roditelji, prebrodivši čamcem široku Savu, nastanili u šabačkom Kamenjaku.

Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Šapcu. Pred rat, 1941 godine, započeo je studije veterine u Beogradu, ali morao ih je prekinuti. Rat je prekinuo i njegovu bezbrižnu mladost. Te strašne 1941. godine, bio je učesnik po zlu čuvenog “Krvavog marša” ili “Marša smrti”, od Šapca do Jarka.

Još jedan ratni događaj trajno je obeležio i opredelio Penjinov život. Njega su sa drugovima iz Šabačke gimnazije, četnici oterali u Banju Koviljaču, gde je 10 dana radio na kopanju rovova. Vraćeni su u Šabac u četničkim uniformama. O tome je Penjin kasnije pričao: „Đavo me nadari pa se u toj uniformi (dečija posla) fotografišem sa jednom devojkom i ta fotografija odmah, posle rata, dospe u ruke komunistima, gradskim apartčicima… Posle su stalno sumnjali u mene. Držali su me za svog ideološkog protivnika. I ometali me u svemu. Zagorčavali mi život.“ Mnogi Šapčani nisu ni znali o čemu se tu zapravo radi, ali je bilo dovoljno da se od njega distanciraju samo zato što je, zbog nečega, bio žigosan.

Posle rata, diplomirao je na Višoj pedagoškoj školi u Beogradu 1950. godine.  Bio je prvi posleratni pozorišni i književni kritičar u Šapcu.

Skoro ceo radni vek proveo je kao novinar „Glas Podrinja“. Penjin je postao poznat po svojim reportažama, u kojima je, u svom stilu, pisao o značajnim ličnostima. Više je voleo da piše o običnim ljudima, koji su, živeći naizgled obične živote, po nečemu postali specifični i prepoznatljivi u sredinama u kojim žive. Galerija tih ljudi je izuzetno dragocena.

Inspiraciju je pronalazio u dugim šetnjama i dragim kafanama, gde je ostajao do zore. Noć je za njega bila neiscrpan izvor inspiracija. “Noć je pesnički milje”, govorio je. “Noću kucaju neki drugi damari sveta”. Njegov književni opus obuhvataju pesme, pripovetke, romani, drame, scenariji… Ostalo je služilo trenutku, sceni, medijima, rediteljima i kompozitorima i javnosti, kojoj je podario na hiljade članaka i reportaža.

Pred kraj života, kad se svode životni računi, njegova osećanja prema „Malom Parizu” bila pomešana i često suprotstavljena.

Umro je 11. aprila 2000. godine u Šapcu, u 75. godini, i sahranjen je na šabačkom Donjošorskom groblju. Nije dočekao da uđe u 21. vek.

Stari zvuci – Kad je deda lumpovao

Povezane vesti:

  1. Andolija, Cicvarići, Austro Ugarska i ultimatum
  2. Andolija, Cicvarići, Austro Ugarska i ultimatum
  3. Kosta Abrašević – 114 godina od smrti
  4. Najstarija kafana koje više nema
  5. Dušan Blagojević Dulać – najhumaniji Šapčanin

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*
*

*